Sanja Mrzljak: Nemir

Gledao me.
Zapanjeno.
U tišini.
Nije ometao.
Vidjeh mu sjaj u očima.
Vidio je moju muku.
Moju patnju.
Moj čeoni znoj.
I dalje u tišini…
Osjetio je.
Nemir.
Udarac olovke o stol.
Tapkanje nožnih prstiju o pod.
Vidio je.
Kretanje stolice.
Zgužvane papire.
Šalicu kave.
Pitao se.
Svašta mu je na umu.
Na umu mu je koliko me voli,
Koliko bi htio pomoći,
A zna da je bolje gledati u tišini.
Na umu mu je
Naše prošlo zajedničko ljeto,
Naše pecanje,
Trčanje po prašini, kupanje u Dravi,
Zagrljaji, osmijesi, urlici…
Pitao me – pišeš li?
Ne.
Sve o čemu sam pisala imam.
Tebe.
Zato nemir jer imam sve.

Sanja Mrzljak

(25)