Ronilačka priča
Moj dida sa Šolte je došao kod nas u Split. Naveče su veliki sidili u primaćoj i gledali su vjesti na televiziji. Moja mama je zlamenovala se i govorila je: „Gospe moja, ovo je strašno! Jadni ljudi, nemoš virovat koji užas!“ Tata je vrtijo sa glavom i govorijo je: „Horor na kvadrat!“ Onda je moj dida skočijo se iz hotelje i rekao je: „Ja ovo ne mogu dalje gledat! Opet ću grubo sanjat!“ Tata je njega pitao: „A šta si to sanja, majketi?“ Dida je odmahnijo sa rukom i rekao je: „Ma ne mogu niti pričat! Previše je straobalno!“ Tata je rekao: „Ajde, jebate, šta si takvi! Biće ti lakše ako ispričaš!“ Onda je dida rekao: „Sanja san da je cili Split poplavija!“ Mama je uletila: „N bava kua? Baš cili?“ Dida je rekao: „Tuto kompleto! Sve živo pod vodom! Jedino malkice viri vrh Svetog Duje, i to bez križa! A Marjan pari otok u daljini, ono, moš jedino trajekton do njega, ka za na Šoltu!“ Mama je rekla: „I?“ Tata je rekao: „I?“ Onda je dida pričao:
I ništa, ja i moj unukić ronimo. Ronimo mi dva, ronimo ulicama Splita. Ono, tili bi doronit do rive. Al odjednom skužin da san se izgubija. Ono, gledan okolo i neam pojma di san. Sve mi je nepoznato, jebate irud. Pitan ja unukića: „Robi, jel ti znaš di smo?“ Robi kaže: „Neam blage!“ Pa u kojen smjeru da dalje ronimo, bogte dragi jeba? Tata je pitao: „Pa jeste konačno izronili? Mislin, da uzmete zraka?“ Dida je rekao: „Zete, tija si da ti pričan šta san sanja, a sad pizdiš! Neću se valjda u snu brigat oko kapaciteta pluća! Oš ti dalje pričat?“ Tata je rekao: „Sori, ispričavan se, aj nastavi…“ Onda je dida dalje pričao:
I ništa, ronimo mi dva dalje, ono, turbo nam je iznered. Neamo dvi čiste di smo, razumiš. Srića živa ugledan ja jednog pandura u ronilačkon odjelu. Onda mi dva brže bolje doronimo do njega. Murcu uleti teško čudilo. Pita on nas: „Otkud vi dva? Tako stari čovik i tako malo dite, a rone sami! Imate li koga od rodbine?“ Onda njega moj unukić pita: „Koji će nan kurac iko od rodbine?“ Kaže murac: „Pa šta ja znan, da van posudi peraje!“ Kažen ja njemu: „Nemamo mi nikog! Ćer i zet su mi se već utopili!“ Mama je uletila: „A govnaru jedan stari, kako te nije sram…“ Tata je rekao: „Jedva si čeka da nas podaviš, staro prdilo…“ Dida je rekao: „Ne mogu ja planirat šta ću sanjat, čoviče! Tili ste da van pričan, a ja san lipo reka da je san straobalan! Al ako nećete slušat, nema problema…“ Mama je rekla: „Aj, aj, nastavi, ispričavamo se…“ Onda je dida dalje pričao:
I ništa, posli tih formalnosti ja pandura u ronilačkon odjelu pitan: „Skužajte šjor murac, jel nan možete reć kako da ja i moj unukić najbrže doronimo do rive?“ Kaže murac: „Koji ćete klinac na rivi? Svi živi su utekli prema Marjanu i Mosoru!“ Ja njemu kažen: „I mi ćemo, al moran prvo na rivu svratit u banku!“ Pita mene murac: „Štaš u banki po ovon kijametu, čoviče?“ Ja njemu kažen: „Triban pod hitno dignit onih pedes iljada eura štednje! Neću da mi to nestane u poplavi!“ Tata je uletijo: „Imaš pedes iljada eura štednje?!“ Dida je rekao: „Zete, nonstop me jebeš i prekidaš!“ Tata je rekao: „Sori, samo provjeravan kolika je tačno cifra!“ Dida je rekao: „Cifra je tolika da je ti nemoš ni sanjat!“ Tata je rekao: „Okej, ispričavan se, aj nastavi…“ Onda je dida dalje pričao:
Znači, pitan ja pandura koji nan je najbliži put do rive. I kaže meni murac: „Tu produžite ravno ronit kroz Žrtava fašizma, onda skrenite livo kad dođete na kraj ulice i odma ste posli dvista metri na rivi! Nema šansi da promašite!“ Ja ga pitan: „Znači, najpri ravno?“ Murac kaže: „Je, roniš drito kroz Žrtava fašizma još barenko kilometar!“ Ja ga opet pitan: „Ovo di smo sad je, znači, Žrtava fašizma?“ Murac kaže: „Naravski!“ Ja ga pitan: „A zašto onda tamo stoji tabla Ulica Domovinskog rata?“ Murac se zblanta: „Di stoji tabla?“ Ja mu kažen: „Eno tamo! Piše da je ovo Ulica Domovinskog rata!“ Murac se okrene i kaže: „Vidi stvarno, jebate irud!“
Tu uleti zbunjoza na kvadrat. Kaže meni murac: „Neam pojma šta je ovo! Ovo su sto posto neki vandali napravili! Otkad znan za sebe ovde je bila Ulica Žrtava fašizma!“ Ja ga pitan: „Kuda ćemo mi dva sad ronit? Mislin, nastavimo li ronit kroz Ulicu Domovinskog rata, nećemo doć na rivu, nego u neki logor ili bunker, šta ja znan…“ Kaže murac da ovo je neka teška zajebancija, da ide on zvat načelnika pandurije. I zove ti on priko vodootpornog mobitela i kaže: „Alo, načelniče! Neko je maka Ulicu Žrtava fašizma!“ Načelnik pita: „Kad je maka?“ Kaže murac: „Ne znan kad, ja san tek sad vidija! Tu stoji neka tabla da je to Ulica Domovinskog rata!“ Samo onda načelnik drekne: „Šta me sad jebeš sa tim, pizdaliti materina! Viš da je poplava, majmune, organiziran evakuaciju stanovništva, spašavan živote, u luđen san elementu od Vučića, a ti me prcaš u glavu sa nekon ulicon!“ Murac zacijuče: „Pa tu su mi dva zalutala ronioca, ne znan kako ću ih usmjerit…“ Al načelnik drekne: „Boli me kurac kakoš ih usmjerit! Zovi gradonačelnika, on je zadužen za ulice!“
I ništa, zove pandur gradonačelnika. Samo javi mu se tajnica i kaže: „Žaj mi je, gospodin Baldasar nije tu!“ Pita nju murac da di je. Kaže tajnica: „Iša je sa onin ustašama iz bojne Rafael vitez Boban obać spomenik šta su ga nikidan skupa otvorili!“ Pita je murac: „Kako je moga po ovakvon vrimenu, jebate patak? Sve živo je poplavljeno!“ Govori mu tajnica: „Gospodin Baldasar kaže da se on među ustašama osjeća ka riba u vodi! Oćetel mu ostavit kakvu poruku?“ Kaže joj murac: „Recite mu da su neki vandali makli Ulicu Žrtava fašizma!“ Samo kaže tajnica: „Nisu van nju makli vandali, šjor, nego općina!“ Murac se zblane: „Nemoj me jebat?! Ma kad to?“ Kaže tajnica: „Ima jedno dvajs godina!“
I ništa, mi tri ti tu ronimo posrid Ulice Domovinskog rata i ne možemo doć sebi. Ono, ukomirani smo, razumiš. Murac se prikrsti priko ronilačkog odjela i kaže: „Bože dragi, jel to moguće da su u Splitu makli Ulicu žrtava fašizma?“ A onda neko rekne: „Moguće je!“ I tu ti neki tip u ronilačkom doroni do nas. Kaže on: „Moguće je, moguće! Ja san tek prekjuče sazna! Popizdija san do daske!“ Murac ga pita: „Skužajte, a ko ste vi?“ Tip mu kaže: „Kako ko san? Krstiš se i obratiš Bogu dragom, a kad on doroni do tebe onda se praviš lud!“ Murac tu obisi usta i zacvili: „Bože dragi!“ Ja i unukić isto zinemo: „Bože dragi!“ Tata je kolutao sa očima i govorijo je: „Bože dragi…“ Mama je vrtila sa glavom: „Bože dragi, kakvog kretenčinu imam za ćaću…“ Samo Bog dragi je nastavijo pričat:
Dođen ja prekjuče u Split, ono, oću popit kavu na rivi, sunčani je dan, fenomenalno vrime, nisan bija još od pri rata. Pičin ja nizbrdo prema rivi, računan da se samo triban stombrcat niz Žrtava fašizma i doli san. Al nikako skužit di je ulica, jebate led. Gledan okolo, nema je nigdi. Zaustavin nekog čovika, otprilike ovdi di smo mi sad. Pitan ja njega: „Skužajte šjor, di je Ulica Žrtava fašizma?“ Kaže on: „Mislite Ulica Domovinskog rata?“ Kažen ja: „Mislin Žrtava fašizma!“ Kaže on: „E pa to van je sad Domovinskog rata!“ Pitan ja: „A di se primistila Žrtava fašizma?“ Kaže on: „Nigdi! Općina je ukinila još prije dvajs godina!“ Viknen ja: „Nemoj me jebat, čoviče?! Pa šta su in koji kurac smetale žrtve fašizma?“ Kaže on: „To ja ne znan! A i ne bi se tija mišat!“ Kažen ja: „I sad Split više nema Ulicu Žrtava fašizma?“ Kaže on: „Nema!“ Kažen ja: „E nek ga onda voda nosi!“
(561)
