Uskršnji ručak

Mi obitelj smo na uskrs pičili sa trajektom kod mog dida na Šoltu. Tata je na trajektu mami rekao: „Ne mogu virovat da nas je staro prdilo zva kod sebe na uskrs…“ Mama je rekla: „I to da će ispeć za ručak janjčića u škrovadi…“ Tata je vrtijo sa glavom i rekao je: „Neam pojma, majkemi, skroz mi je to čudno…“ Mama je vrtila sa glavom i rekla je: „Nešto je tu maksimalno sumnjivo…“ Onda sam ja pitao: „Šta je tu sumnjivo?“ Mama je rekla: „Pa to u vezi dide i uskrsa!“ Ja sam pitao: „Šta u vezi dide i uskrsa?“ Tata je rekao: „Pa čudno je, jebiga! Pošto ti dida baš i nije sa bogom na ti!“ Ja sam pitao: „Šta to znači?“ Tata se nakeserijo i rekao je: „Znači da ti je dida sa bogom na Tito!“

Mi smo se poslje penjali uza skale prema didovoj kući. Tata je nosijo u ruki dvi maslinove grančice. Mama je u borši nosila blagoslovljene sirnice. Moj dida je nas dočekao u dvoru navr skala. Dida je rekao: „O, vi bogami dobro uranili!“ Tata je njemu rekao: „A i nismo baš! Već je deboto podne!“ Dida je rekao: „Ne mislin to, nego ste došli deset dana ranije!“ Tati je uletila zbunjoza: „Kako, čoviče? Pa reka si nan da dođemo na uskrs!“ Dida je rekao: „Aj nemoj me jebat, zete! Ka da ti ne znaš da ja uskrs slavim prvi maja!“

Tata je ukipao se nasrid dvora sa zinutim ustima. Dida je njega fljasnijo po ramenu i rekao je: „Srića, zete, šta znan da si ti malo berlav, pa san stavija peć janjčića deset dana ranije!“ Tata je vrtijo sa glavom i rekao je: „Koji si ti stari brumaš!“ Dida se keserijo: „Aj priznaj da te zajeben kad oću!“ Tata je rekao: „Je, bogami, dosta si nestašan u zadnje vrime!“ Dida je rekao: „Al kad te buden zva na Šoltu za božić, nemoj mi po običaju kasnit!“ Tata je rekao: „Dobro, šta sad bucaš? Prvo si me napa da san doša ranije, a onda govoriš da po običaju kasnim!“ Dida je rekao: „Aj nemoj me jebat, zete! Ka da ti ne znaš da ja božić slavim dvajsdeveti novembra!“

Mama je ugibala u kužinu da namisti stol za obid. Tata i dida su u dvoru drinkali po bićerin travarice. Onda je mama iz kužine doviknila: „Čako, šta je ovo? Jel ti ovo križ?“ Dida je doviknijo: „Koji križ?“ Mama je doviknila: „Ovo šta visi na zidu! Di je bila slika druga Tita!“ Dida je doviknijo: „Aaa, misliš na krst!“ Mama je doviknila: „Ne mislim na krst, nego na križ!“ Dida je doviknijo: „Kako, jebemu sveca? Lipo san reka don Jozi da mi da krst!“ Mama je provirila sa glavom kroz vrata i rekla je: „E pa nije ti da krst, nego križ!“ Dida je rekao: „Dobro sad, isti kurac! Ajmo mi navalit na janjetinu!“

Onda smo mi obitelj u kužini navalili na žnjopu. Čulo se samo mumanje i hrskanje. Po stolu su frcale koščice od janjčića. Plus je bilo mlade kapulice i pituranih jaja. Onda je moj dida u po žnjope rekao: „U, jebemu miša, zaboravili smo se pomolit prije obida!“ Tata je sa punim ustima rekao: „Je, tribali smo se uzet za ruke oko stola pa da odnekud zatrešti kozaračko kolo!“ Dida je njega pogledao sa strogoćom i rekao je: „Ja jesan brumaš, zete, al nisan toliko ispaljen da se zajebavan sa molitvom!“ Onda je mama stala sa mumanjem i rekla je: „Čako, šta se dešava?“ Dida je slegnijo sa ramenima i rekao je: „Ništa se ne dešava, šta bi se dešavalo…“ Mama je rekla: „Dešava se! Odjednom si iz čista mira zabrija na boga i religiju! Šta se dešava?“

Onda je moj dida obrisao se sa šudarom oko usta. Onda je on rekao: „Vidiš, ćerce, ja san skužija da neću još previše dugo! Star sam i nemoćan, boli me svaka žunta! Već mogu izist maksimalno po kila janjetine, a do juče san moga satrat kil bez problema! Pa računan, kad jednom partim, možda stvarno ima neki život posli toga, razumiš… Ono, ako bog ipak postoji, mislin, šta me košta…“ Tata se nakeserijo: „He-he, prpa, brale, a?“ Mama se nakeserila: „Vuna, kićo, he-he-he…“ Dida je rekao: „A uvik se sitin i šta mi je zet lani govorija! Nije stvar u tome je li boga ima ili ga nema, nego je li u njega viruješ ili ne viruješ! Znači, ako viruješ onda ga ima!“ Mama i tata su bacili još žešći cerek. Dida je rekao: „Znači, ako ti bog triba, onda viruješ! Prosta logika!“

Tata je izbacijo košćicu iz usta i rekao je: „He-he, navuka si se na život posli smrti! A, fosilac? Malo si se usra, je li?“ Dida je promrmorijo: „A jebešga, gadna su vrimena…“ Tata je složijo puvandersku facu i rekao je: „Zbogom ideali! Odjahala crvena konjica!“ Dida je rekao: „A onda računan i ovako! Ako ću možda živit i posli smrti, zašto bi ostavlja kuću i zemlju ćeri i blesavom mi zetu? Koji je toliko munjen da ne zna ni na vrime doć na vjerske blagdane!“ Tu je za stolom uletila tišinčuga. Onda je mama pitala: „Šta to sad znači?“ Dida je rekao: „Znači da san napisa oporuku!“

Mama i tata su se ukipali na katrigama sa obišenim ustima. Onda je dida iz kredencije izvadijo zelenu fasciklu. Onda je on nju stavijo na stol i rekao je: „Evo, tu piše da kad ja umren cilo ovo šoltansko imanje, znači kuća i dvor, plus maslinik i vinograd, sve to ostaje meni!“ Mama je zinila: „Kako misliš, tebi?“ Dida je rekao: „Pa lipo, meni! Tačno kako san reka!“ Tata je graknijo: „Pa bićeš mrtav, jebate dragi irud!“ Dida je rekao: „E znan, al ima ta caka sa zagrobnin životom! Bereš? Zašto bi ja u tom zagrobnon životu bija ka zadnji goljo, bez igdi ičega?“ Mama i tata su piljili u dida sa iskobečenim očima. Dida je raširijo ruke i rekao je: „Jebeš takvi život posli smrti akoš bit beskućnik!“

Onda je mama odskočila od stola i dreknila je: „Čoviče, koji stari sebičnjak! Jebešmi mater ako se neću izrigat!“ Tata je zlamenovao se i rekao je: „Ne mogu virovat da postoji takvi engoizam!“ Mama je viknila: „Pari da umisto ćeri imaš pantaganu! Može te bit sramota, kenjac jedan stari!“ Tata je naperijo kažimprst prema didu i rekao je: „Samo znaš šta, fosilac! Nema šanse da ti ta oporuka prođe na sudu! Nou ćens!“ Dida je rekao: „E znan, to mi je reka i advokat…“

Tata je rekao: „Eto viš! Uzalud ti vjerski fanatizam! Moš komotno vratit Tita na zid!“ Dida je rekao: „Al postoji ta caka sa klauzulom!“ Mama je pitala: „Kojom klauzulom?“ Dida je rekao: „Kaže advokat da se može dodat klauzula da imovinu čuva država dok se ja ne vratim!“ Mama je arlauknila: „Odakle da se vratiš, bolesniče jedan bolesni?!“ Dida je raširijo ruke i rekao je: „A to je sad stvar vire, jebešga! Sve je u božjin rukama!“

Mama je u šoku skljokala se nazad na katrigu. Roditelji su gledali u dida sa ošamutom na kvadrat. Dida je složijo skuliranu facu i lupkao je sa prstima po zelenoj fascikli. Onda je tata njemu rekao: „A nisi promislijo da ti mi možemo čuvat imovinu… mislin, dok se ne vratiš…“ Dida je počeškao se iza uva i rekao je: „Ne znan jel mogu u vas imat povjerenja, jebemu jarca! Bojin se da ćete sve ovo prodat nekim Rusima, pa ću u drugon životu ostat bez išta!“ Mama je dreknila: „A u hrvacku državu imaš povjerenja, je li!? Nonstop sereš da je ustaška, a sad joj odjednom viruješ!“ Dida je rekao: „Ko je spominja hrvacku državu?“ Tata je pitao: „Nego koju?“ Dida je rekao: „Zna se koju, he-he…“

Mama je opet skočila iz katrige i viknila je: „Jugoslaviju?! Jel to opet pizdiš o Jugoslaviji, muku ti irudovu?! Pa tebe, čoviče, triba otpremit drito u ludaru! Tebi nema pomoći!“ Dida je slagnijo sa ramenima i rekao je: „Ne kužim, jebate? U čemu je problem?“ Tata je vrtijo sa glavom i rekao je: „A stvarno si neke stvari konačno utuvi u glavu, klipsone! Jugoslavije ti nema već više od dvajs godina!“ Dida je nanišanijo sa prstom prema njemu i rekao je: „Nije stvar u tome je li boga ima ili nema, zete, nego je li u njega viruješ ili ne viruješ!“

Robi K. (IIIa), Peščanik.net

(683)