Htio ne htio, na kraju sam i ja uzeo kolica, potrpao u njih nešto brašna, ulja, nutelle i WC papira, pa stani u red pred blagajnom.
Naslonjen na rukohvat, razmišljao sam što li to dolazi, jesam li upravo kapitulirao pred nevidljivim neprijateljem i je li možda trebalo kupiti vodu. Sjetio sam se tako Gospara Ive. U ranu sarajevsku jesen 1991., počupao je ruže u vrtu, u njega ubacio pijevca i nešto kokoši, pa uredio stari, zatrpani bunar. Komšiluk se čudio i snebivao, mada su svi znali isto što i Gospar. On im nije zamjerao, samo se šalio na vlastiti račun. Bio je, pisac veli, gospodin čo’ek – i među ružama, i među kokošjim govnima. Susjede je vodom služio po redu i propisu, pa žeđi na Sepetarevcu nije bilo.
Jutros mi je, pak, na pamet pao Ivo T. Ne znam je li zgodno napisati, znate kakva su vremena, ali pisac kaže da je bio i ost’o komunista. Baš zato se svi čudili kada je onomad u Vitezu stao pred pogođenu crkvu k’o pola čovjeka i zaplakao.
— Pusti Ivo, popravit ćemo, ne plači! — govorili su ljudi, čudeći se što je njemu, komunistu, žao crkve više nego nekom fratru.
— Gdje neću plakat kad ja sad svojim očima vidim nebo tamo gdje su svi moji vidili zvonik.
Oliver Jukić
(108)