Ustaška mladež
Mi rulja smo u školi mirno sidili u klupama. Onda je ona učiteljica Smilja ugibala u razred. Ona je imala čizme i opasač. Plus je na opasaču imala pištolj u futroli. Uča je stala isprid ploče i viknila je: „Za poglavnika i za dom…“ Mi đaci smo svi viknili: „Spremni!“ Uča je opet viknila: „Za poglavnika i za dom…“ Mi smo viknili: „Spremni!“ Uča je još jednom dreknila: „Za poglavnika i za dom…“ Mi smo dreknili: „Spremni!“
Onda je moj dida trgnijo se u hotelji i zastenjao je: „Šta je ovo, srceliti irudovo?!“ Mama je njemu rekla iz kužine: „Daj, čako, pa stvarno nemoš spavat u hotelji isprid televizije! Šta ne pođeš leć u postelju ka normalni čovik?“ Dida je pitao: „A di je Robi?“ Ja sam rekao: „Tu san, dida, na tapetiću!“ Dida je pitao: „Nisi u školi?“ Ja sam rekao: „Nisan, dida, igran se sa robokapom!“ Dida je rekao: „To ti je pametno, unukiću! Ove današnje škole su ionako goli kurac!“ Mama je rekla: „Čako, nemoj molinte prid ditetom beštimat! I aj više u krevet, viš da su ti oči na po koplja!“ Dida je rekao: „Evo saću, samo da vidin dnevnik do kraja…“
Onda je učiteljica Smilja isprsila se i rekla je: „Ja i svi drugi nastavnici smo dobili naputak od ministra kulture i bogoštovlja, gospodina profesora doktora Zlatka Hasanbegovića, da se učenicima ponudi dobrovoljački upis u ustašku mladež!“ Mi đaci smo gledali preda se i šutili smo. Uča Smilja je pitala: „Jel možda ima neko u ovom razredu ko se ne bi tija upisat u ustašku mladež?“ Mi rulja smo šutili. Učiteljica Smilja je rekla: „Dobro, znači svi ste upisani! Sa zadovoljstvon ću izvjestit gospodina ministra profesora doktora Hasanbegovića da u mom razredu nema Srba, Židova, Cigana, Jugoslavena, Četnika, a bogami ni potomaka partizanskih zlikovaca! Jel tako, mladeži?“ Mi đaci smo svi viknili: „Tako je, učiteljice!“ Onda je ona tuljanica Niveska rekla: „Samo šta je Robijev dida bija u partizanima!“
Onda je dida trgnijo glavu iz hotelje i viknijo je: „O mater ti jeben ustašku, da ti jeben!“ Mama je iz kužine dreknila: „Čako! Prestani spavat isprid televizije! Viš da sanjaš gluposti i bališ bljezgarije!“ Onda je i moj tata provirijo u primaću i rekao je: „Šta je, fosilac, ali si opet sanja igmanski marš?“ Dida je pitao: „A di je Robi?“ Ja sam rekao: „Tu san, dida, igran se sa robokapom na tapetiću!“ Dida je rekao: „Znači, nisi u školi?“ Ja sam rekao: „Nisan, dida, nediljom nemamo škole!“ Dida je rekao: „Bolje da je nemate nikad! Škola je jedno klerofašističko leglo! Mrkli mrak!“ Mama je podviknila: „Čako! Molin te ka boga primisti se u sobu i idi leć! Viš da ti glava kljuca, čoviče božji!“ Dida je rekao: „Evo, evo saću, samo da završi dnevnik…“
Učiteljica Smilja je pogledala koljački u mene i rekla je: „Diži se, Robi! Jel to istina?“ Ja sam skočijo se iz klupe i zapiljio sam se u parket. Uča Smilja je meni viknila: „Pivaj, krembilu! Jel to moguće da ti ka član ustaške mladeži imaš dida partizana?“ Ja sam pitao: „Ko je član ustaške mladeži?“ Uča je dreknila: „Ti, majmune! Sad si se upisa prije pet minuti! Jel to još plus svega i sidiš na ušima na nastavi? Kako te nije sram nosit časnu iskaznicu ustaške mladeži i imat dida partizana?!“ Ja sam rekao: „Pardon, učiteljice, moj dida je poljoprivrednik sa Šolte! Ima dvajs maslina, dva vinograda i leut za lovit gire i gavune!“ Učiteljica Smilja je naperila kažimprst prema meni i zarežala je: „Nemoj ti meni srat! Ka da ja ne znan koliko je poljoprivrednika bilo među komunistima i partizanskim krvolocima! Saš mi za kaznu za domaći rad rukom prepisat cila Budakova Ognjišta!“ Ja sam zajauknijo: „Ajme majko!“
Dida je u hotelji skriknijo: „Ajme majko! Pa di se ova ustaška kurbetina gasi!?“ Mama je prosikćala: „Čako! Dizalicon ću te odnit u sobu, majkemi mile! Pa nemoš spavat u hotelji i vikat šporkarije prid dicom!“ Ali dida je samo protrljao oči i pitao je: „Robi, jesi tu?“ Ja sam rekao: „Tu san, dida!“ Dida je pitao: „Šta radiš? Jel možda prepisuješ Budakova Ognjišta?“ Ja sam rekao: „Ne prepisujen, dida! Igran se sa robokapom!“ Dida je rekao: „Tako je, unukiću! Nemoj ti smrad od knjige nikad uzet u ruke!“ Onda je mama rekla: „Čako! Molin te ka boga…“ Ali dida je samo odmahnijo sa rukom i nastavijo je gledat dnevnik. Mama je tati rekla: „Nemoš virovat koja tvrdoglavost! A pogleaj ga, već je zaspa…“ Tata je rekao: „Saće se umisto u postelju priselit na Sutjesku…“
Učiteljica Smilja je stala isprid mene i zakačila je obe ruke za opasač. Ona je meni rekla: „A kad prepišeš rukom cila Budakova Ognjišta, bogami ću predložit Nastavničkom zdrugu da te izbaci iz škole!“ Ja sam gledao u parket i šutijo sam. Uča je viknila: „Nismo se mi krvavo borili za samostalnu i nezavisnu državu Hrvacku zato da u njoj besplatno školujemo Srbe, Židove, Cigane, Četnike i Komuniste! Jel tako, ustaška mladeži?“ Svi rulja u razredu su viknili: „Tako je, učiteljice!“ Uča je dreknila: „A pogotovo nećemo trpit potomke partizanskih zločinaca! Sve ćemo ih mršnit iz škole!“ Samo onda je neko otvorijo vrata od razreda i cijuknijo je: „Ajme nemojte, Smiljo, ako boga znate…“ Neko drugi je zacvilijo: „Ne grišite dušu, učiteljice, ovo je jedan veliki nesporazum…“ To su bili moji roditelji.
Uča Smilja je gledala u njih sa žešćim ošamutom. Ona je pitala: „Kakvi nesporazum?“ Moja mama je rekla: „Pa sve je ovo ispalo zato šta je Robijev dida zaspa u hotelji isprid televizije! Kužite? I sad bi nan mali moga letit iz škole!“ Uča je pitala: „A ko ste vi?“ Tata se nakeserijo: „Mi smo tata i mama! Ono, pičke roditeljske… Morali smo ovako upast da škapulamo sina! Šta bi on mora stradat ako fosilac ima noćnu moru?“ Mama je rekla: „Glupo je da dite najebe samo zato šta mu dida sanja pizdarije!“ Učiteljica Smilja je opet zakačila ruke za opasač i rekla je: „Čekajte malo! Jel vi to oćete kazat da su nastava i bogoštovlje u hrvackim školama pizdarije?“ Tata je rekao: „Ma ne to! Nego da stari debilko kad zaspe svugdi vidi ustaški mrak! Senilac je totalna šteta!“ Uča je podviknila: „Znači, oćete reć da je izobrazba ustaške mladeži nešto nestvarno? Da je možda gospodin ministar profesor doktor Hasanbegović neka utvara, je li?!“ Mama i tata su piljili u uču sa turbo zblentozom. Onda je uča okrenila se prema meni i pitala je: „Robi, jel moguće da su ove dvi budale tvoji roditelji?“
Ja sam rekao: „Na žalost, moguće je!“ Učiteljica Smilja je rekla: „U, jebate, nije ti lako! Moraću razmislit da ti smanjim kaznu, da prepišeš samo pola Budakovih Ognjišta! A i Nastavnički zdrug će uzet u obzir olakotne okolnosti!“ Roditelji su zinili sa ustima od iznereda. Onda je moj tata mene pitao: „Zašto, sine, za mamu i tatu govoriš da su budale?“ Ja sam rekao: „Budale su svi koji misle da ovo moj dida sanja!“
(1361)
