Povjest bolesti
Moj dida sa Šolte je došao kod likara na pregled. On je sidijo u ambulanti kod doktorice Kuzmanić. Doktorica Kuzmanić je didi rekla: „Znači, imate problema sa stolicom?“ Dida je rekao: „Ogromnih! Za nevirovat!“ Doktorica Kuzmanić je pitala: „A kakvi su van tačno problemi?“ Dida je rekao: „Kako ću van opisivat probleme sa stolicom, a da to ne bude gadljivo?“ Doktorica Kuzmanić je rekla: „Pa mislin, ono… jel van ide uritko ili utvrdo?“ Dida je rekao: „Utvrdo, utvrdo! Teže mi se pokenjat nego okopat vinograd! Oči mi oće ispast!“ Doktorica Kuzmanić je rekla: „A da niste štagod grubo izili, pa vas je začepilo?“ Dida je rekao: „Ja van, doktorice, jiden ka tić! Malo blitvice, malo leše ribe, nema šanse da je to od loše spize!“ Doktorica Kuzmanić je pitala: „A otkad van to traje?“ Dida je rekao: „A otkad traje… Traje deboto tries godina!“ Doktorica Kuzmanić se iznebušila: „Pa ste tek sad došli u likara?!“ Dida je rekao: „Sad mi se stanje naglo pogoršalo!“
Doktorica Kuzmanić je dignila livu ombrvu i rekla je: „Okej, aj mi malo opišite kako su van počeli prvi siptomi!“ Dida je rekao: „Vidite, doktorice, ja i pokojna mi žena smo živili na Šolti ka dva goluba! Imali smo bokun kućice, oko nje vrtal i mrvu vinograda, plus mulić sa kajićom! Ja san lovija ribu, žena je kuvala, ono, teška idila… I onda sve krene u pizdu materinu! Banda sruši socijalizam, pošalju radničku klasu u rat, a u isto vrime uleti denacijonalizacija! I onda se ispostavi da je familja od pokojne mi žene nekad imala ogromni maslinik iznad Nečujma! Deset iljada kvadrata! I onda u denacijonalizaciji sve to pripadne mojoj ženi! I samo šta je dobila tu zemlju, žena mi umre, bog joj da pokoj! Strefija je moždani dok je kuvala brujet od grdobine! I tako ti je posli sprovoda i ostavinske cili ti ogromni zapušteni maslinik pripa meni! Deset iljada kvadrata! Čoviče, drob me zabolija!“ Doktorica Kuzmanić je rekla: „Znači, od tada van počinju probavne smetnje?“ Dida je rekao: „Tu je počelo i posli je išlo sve gore!“
Doktorica Kuzmanić je namistila cvike na nosu i pitala je: „Ali zašto, jebate?“ Dida je rekao: „Vidite, doktorice, ja san van cili život virova u socijalizam! Znači, od svakog prema mogućnostima, svakome prema potribama! Koji će meni kurac maslinik od deset iljada kvadrata, molinvas lipo!? Pa nisan ja iša u revoluciju zato da bi jednog dana posta kulak i buržuazija! Jel kužite vi koja mi je to bila koma, doktorice?“ Doktorica Kuzmanić je rekla: „Pa ono, ne znan baš, nije to lako skužit…“ Dida je rekao: „Naravska stvar, ja san odma tija ti maslinik od deset iljada kvadrata poklonit državi! Ka ono, da to bude opće dobro! Al opet, sa druge strane, ja van, doktorice, ne mogu smislit hrvacku državu! Ne mogu, pa ne mogu! Da je Jugoslavija, ajde de, al nema više Jugoslavije, bogte jeba! A da poklonim maslinik hrvackoj državi, to mi je isto ka da iden davat humanitarnu pomoć NDH! Koma živa, čoviče!“
Doktorica Kuzmanić je složila mrgudnu facu i rekla je: „Slušajte, šjor, ovo je jedna pristojna likarska ambulanta! Nemojte mi ovde držat političke mitinge!“ Dida je rekao: „Koje političke mitinge, ženska glavo? Pa rekla si mi da ti opišen prve siptome!“ Doktorica Kuzmanić je rekla: „Znan, šjor, al ne možete mi opisivat siptome od srednjeg vjeka, križarskih pohoda i izuma parnog stroja! Skratite malo!“ Dida je rekao: „A kakoš mi pripisat terapiju ako ne znaš povjest bolesti, a? Lipo ti tumačin da je sve počelo od tih deset iljada kvadrata! Tu me je ka poštenog komunistu prvi put zabolija drob!“ Doktorica Kuzmanić je rekla: „Ako je od denacijonalizacije i moglo bit štetnih posljedica, to van je tribalo udrit na psihu, a ne na probavu!“ Dida je rekao: „E, to san i ja mislija! Al sa psihom mi je sve okej! Ono, virujen u društveno vlasništvo, preziren privatnu svojinu! Znači, osta san sa psihom prva liga, u glavi san skroz normalan!“
Doktorica Kuzmanić je zakolutačila sa očima. Onda je ona rekla: „Okej, i šta je onda bilo?“ Dida je rekao: „I ništa! Zadrža san ti maslinik! Šta ću, jebiga bože, neću ga valjda poklanjat NDH! Obrađiva san i bra masline, pravija djevičansko ulje, dilija okolo prijateljima i susidima, svakom po litru-dvi, i tako godinama… Sve je bilo normalno, čak me i drob vrimenom počeja malo manje bolit, sve do pri misec dana kad je sve opet išlo u pizdu materinu!“ Doktorica Kuzmanić je pitala: „Šta je bilo pri misec dana?“ Dida je rekao: „Općina Šolta je donila novi GUP!“ Doktorica Kuzmanić je pitala: „Kakvi GUP?“ Dida je rekao: „Generalni urbanistički plan! A po tom planu je moj maslinik, tih deset iljada kvadrata, iz poljoprivrednog pretvoreno u građevinsko zemljište! A to znači da ta zemlja, pošto je svega sto metri od mora, sad vridi dvista puta više nego prije! Znači da vridi priko miljon eura, bogte dragi jeba! Jel moš zamislit, doktorice, kako me od toga drob zabolija?!“
Doktorica Kuzmanić je piljila u dida sa zinutim ustima. Onda je ona pitala: „Ali zašto, za gospu blaženu?“ Dida je rekao: „Kako zašto? Pa koji će meni kurac miljon eura, molinvas lipo?! Jesan li ja iša u revoluciju i borija se za socijalizam i radničko samoupravljanje zato da posli svega iman miljon eura imovine ka zadnja buržujska guba?! A ne mogu je poklonit državi, rekli smo već kakva je hrvacka država…“ Doktorica Kuzmanić se nakeserila: „Okej, pa možete se malo provest po stare dane, možete malo arčit i bančit…“ Dida je rekao: „Klinac ću ja arčit i bančit! Ka da ja ne znan da mi je ostala još uvr glave godina-dvi života! Ne bi to sve stiga potrošit ni kad bi tija! A šta to uopće znači umrit sa miljon eura imovine, molinvas lipo?! Kako ću kad umren od sramote doć među svoje pale drugove? I otkud ja znan je li se smin gori pojavit sa tolikin kapitalom?“ Doktorica Kuzmanić je rekla: „Dobro, pa imate valjda neke nasljednike…“ Dida je rekao: „A zašto ti drugo ja sve ovo govorin, doktorice?! Usrid cile drame još se ispostavilo da iman i nasljednike! To me dotuklo! To mi je totalno začepilo organizam!“ Doktorica Kuzmanić je podviknila: „Ama o čemu ti pričaš, čoviče božji?! Kakve to ima veze sa lošom stolicom?“ Dida je nagnijo se prema njoj i rekao je: „Mislin da su mi se ćer i zet utirali u guzicu!“
(956)