Bilježnica Robija K.: Tičers bluz

Moja mama je bila u školi na primanju. Ona je sidila prikoputa one učiteljice Smilje. Mami su iz livog oka curkale dvi suzice. Uča Smilja je pružila joj papirnatu i pitala je: „Oćete šudarić?“ Mama je rekla: „Ne triba, fala!“ Onda je ona obrisala suzice sa kažimprstom. Plus je usput sa rukavom malo obrisala i nos. Učiteljica je nju pitala: „Jel možemo nas dvi na ti? Ono, generacija smo…“ Moja mama je klimnila sa glavom. Onda je uča Smilja nagnila se prema njoj i rekla je: „Slušaj, mila, ja se na tvon mistu ne bi previše snervavala…“ Mama je šmrcnila i rekla je: „Kako se neću snervavat, ženska glavo!? Sin mi ima ase iz svih predmeta!“ Uča je raširila ruke: „A je, to je tačno! Al da vidiš kakvi su to predmeti, pivala bi ti drugu pismu!“ Mama je pitala: „Kakvi su to predmeti?“ Učiteljica je opet nagnila se prema njoj i rekla je utiho: „Strava i užas, eto kakvi su! Aj, još mogu proć tjelesni i matematika… Al ovo sve drugo je da te bog sačuva!“ Mama je pitala: „Kako to misliš, da te bog sačuva?“ Uča Smilja je još više se nagnila i rekla je: „Mi Hrvati ovo, mi Hrvati ono, na to ti se to svodi, draga moja!“ Mama je piljila u nju sa zbunjozom. Učiteljica se pečila: „Knez Višeslav ovo, knez Domagoj ono, mi Hrvati satrali Turke, mi Hrvati satrali Srbe, naš ban Jelačić skašija Mađare, mi Hrvati imamo glagoljicu, mi Hrvati imamo krapinskog pračovika, mi Hrvati imamo najlipšu himnu, onda imamo krstijonicu kneza Trpimira, onda imamo prdijonicu kneza Prdimira… Viruj mi, mila, peru dici mozak tuta forca!“ Mama je pitala: „Pa šta mi sa tin oćeš reć?“ Učiteljica je podignila kažimprst: „Ko god popije asa iz takvih predmeta, znači da mu nije skroz opran mozak! Za njega još ima nade! Ali malo!“ Mama je dala se unazad na katrigi. Onda je ona rekla: „Ma daj, Smiljo, nemoj me zajebavat! Prodaješ mi spiku ka da san vesla sisala!“ Uča je rekla: „Ama kunen ti se, mila, šta ti je! Pa ja san učiteljica, teški imsajder, znan tačno kakvi in je program!“ Mama je pitala: „Kakvi in je program?“ Učiteljica Smilja je rekla: „Program in je da svi pođu u školu ka mala dica, a da izađu iz škole ka veliki Hrvati! To ti je plan u najkraćin crtama!“ Mama je rekla: „N bava kua?“ Uča je rekla: „Časna rič! Cilo gradivo je da dica nauče da je sve šta je hrvacko teško ludilo, a sve šta nije hrvacko da je teška škovaca!“ Mama je rekla: „Čoviče…“ Uča je rekla: „I kad mi onda one glavne štreberice u razredu, ala Nela ili mala Teica, sve živo nauče, i kad in moran upisat petice u dnevnik, mene boli duša, časna rič! A kad mi tupsoni ala tvoj Robi, il ala oni njegov frend Dino, nemaju dvi čiste iz gradiva, kad blido bleje u mene dok ih ispitivan, ja in sa gušton zavidan po asa! Cila se topin od ponosna! I mislin se u sebi – bravo, ekiposi, tako se pruža otpor školskoj propagamdi!“ Mama je žmirnila sa očima. Onda je ona rekla: „A daj, Smiljo, sad me stvarno prcaš u glavu! Pa nije da moj Robi ne uči u znak otpora! Nego jerbo je lin ka blato! I plus je glup ka tava!“ Uča Smilja je raširila ruke: „Pa šta ima veze? Ne triba uvik tražit dlaku u jajetu! Nije važno kakvin se ko srestvima služi da bi sačuva mrvu zdravog razuma!“ Mama je vrtila sa glavom: „A ne znan baš…“ Učiteljica je rekla: „Daj otrizni se, mila, pogleaj di živiš… Misliš da je meni lako kad dičicu moran učit da je Tuđman bija veći od Isusa Krista? I da bez domovinskog rata ne bi bilo ni vode, ni kisika, ni života na zemlji? Osjećan se ka da san čuvarica logora, a ne učiteljica!“ Mama je pitala: „Pa zašto to radiš, za gospu blaženu?“ Uča Smilja je rekla: „A moran i ja od nečeg živit, jemebu mater, posal mi je da provodin nastavni plan i program! A računan, u školi ionako uče da su Aušvic i Jasenovac bili hoteli be kategorije, pa će mi dica oprostit…“ Mama je rekla: „Čoviče…“ Uča je rekla: „Al da me se pita po duši, ja bi sve učitelje pozvala u štrajk! I to zbog zdrastvenih razloga!“ Mama je pitala: „Kojih zdrastvenih razloga?“ Učiteljica je rekla: „Evo, da likari krenu u štrajk, naglo bi porasta broj bolesnih ljudi! Jel tako? A da učitelji pođu štrajkat, naglo bi porasta broj zdrave dice! Jer pošto škola služi da dica postanu bolesna u glavu!“ Mama je dignila obe ombrve. Uča je rekla: „I onda, naravska stvar, kome škola malo lošije ide, bolja mu je situacija u glavi! Bereš?“ Mama je rekla: „Čoviče…“ Uča Smilja je rekla: „Zato se ja majkemi priporodin kad tvog Robija prozoven na ispitivalo i skužin da ne zna ništa iz gradiva! Uvati me neka nada da neće uspit sjebat baš cili naraštaj! Jel ti priča kako je juče popija asa iz prirode i društva?“ Mama je rekla: „Nije!“ Uča je rekla: „Joj to je bilo famozno! Pitan ja njega: Robi, ko je bija kralj Tomislav? A on kaže: Ne mogu se sitit! Onda ja pitan: Aj reci pošteno, jel se nemoš sitit il te boli kurac? A on kaže: Ne mogu se sitit! Onda ja pitan: Koja je razlika između toga da se nemoš sitit i toga da te boli kurac? I znaš šta mi je reka?“ Mama je pitala: „Šta?“ Uča je rekla: „Ne mogu se sitit!“ Mama je pitala: „Nemoš se sitit šta ti je reka?“ Uča je rekla: „Ma ne, tupsonice! Nego mi je on reka da se ne može sitit!“ Mama je rekla: „Pa viš da je debil!“ Učiteljica je rekla: „Šta ima veze? Bolje to, nego bit ispravan Hrvat! Evo, šta ti imaš od toga da si ispravna Hrvatica, aj reci?“ Mama je rekla: „Iman klinac! Ujutro se dižen u zoru ka kokoš, pa otpravin dicu u školu i vrtić, pa cili dan rmbačin u firmi, pa posli posla trčen doma skuvat obid, pa operen dvi mašine robe, pa posli toga trčen u školu malon debilu na primanje… Normalno da zaspen na katrigi isprid zbornice dok čekan red, jerbo san umorna ka pas, jerbo san skašena i satrana, a onda sanjan takve pizdarije da to čovik ne može virovat…“ Onda je učiteljica Smilja otvorila vrata od zbornice i viknila je: „Ko je sljedeći?“ Mama je otvorila oči. Uča je nju gurnila po ramenu i pitala je: „Jeste vi Robijeva mama?“ Mama je rekla: „Jesan! Skužajte, malo san zaspala!“ Uča je rekla: „Ništa zato! Saćete se dobro razbudit kad vidite koliko van je sin skupija asi u dnevnik!“ Mama je pitala: „Zašto bi to vidila?“ Učiteljica Smilja je rekla: „Pa došli ste na primanje, jel tako?“ Mama je rekla: „Ne mogu se sitit!“

Robi K. (IIIa)

(1239)