Bilježnica Robija K.: Grom i kakao (2)
Tata je zinijo: „Brumaješ me?“ Mama je rekla: „Časna rič! Rekla mi je mater od male Teice!“ Mama i tata su ujutro pili kavicu u kužini i utiho su pričali. Tata je pitao: „Šta ti je tačno rekla?“ Mama je rekla: „Da je Dinov ćaća skužija da mu je mali maznija pištolj iz kutije za postole! A kad ga je ukeba, Dino mu je reka da ga je da nekom frendu!“ Tata je pitao: „Kojen frendu?“ Mama je rekla: „To malo govno neće da prizna! Teicina mama kaže da ga je ćaća zablindira u banj i da ga muči sa perunima i pošadama! Al Dino se zaintačija! Govori da neće on izdat frenda makar mu nokte čupali!“ Tata je uzdahnijo: „O jebate dragi irud!“ Mama je vrtila sa glavom: „Di ovi svit ide, gospe moja?“ Tata je pitao: „A ko je Dinov najbolji frend?“
Onda sam ja ugibao u kužinu. Mama i tata su gledali u mene sa raskobečenim očima. Ja sam pitao: „Jel mi serviran kakao?“ Mama je skočila se od stola i rekla je: „Evo odma! Saće, sine, isti sekund! Malopri san ga podgrijala!“ Ja sam sijo za stol i rekao sam: „Aj brže! Priša mi je!“ Mama je rekla: „Evo, evo, stiže smista! Oš da ti mama udrobi baškot u kakao?“ Ja sam pogledao koljački u nju i podviknijo sam: „Jel to oš reć da ga nisi udrobila?! Pa koliko puti ja to moran ponavljat, pizdamu materina?“ Mama je cijuknila: „Ajme skužaj, smetnila san! Evo isti čas ću, samo se nemoj nervozirat, sinak…“ Tata je njoj rekao: „Stvarno, jebate! Mali ti je dosad dvista puti reka da oće da mu se baškot ranije udrobi u kakao!“ Mama je cijukala: „Pa evo saću, ista stvar…“ Ja sam dreknijo: „Nije ista stvar, tupsonice! Sad moran čekat deset minuti da mi se baškot razmoči!“
Onda je mama u roku munja stavila meni na stol pijatić sa žnjopom. Ja sam kolutačijo sa očima i prčkao sam sa žlicom po tvrdom baškotu. Onda je tata mene pitao: „Jel te čeka teški dan u školi, sinak? Jel imaš koji kontrolni?“ Ja sam obrusijo: „Šta te kuri bolac!“ Tata je cijuknijo: „Ma ništa, ništa, ono, samo kažen… Mislin, ne moraš ti ni ić u školu ako…“ Ja sam zarežao: „Zašto ne bi iša u školu?“ Tata je zamuckao: „Pa moš…mislin, ono, kako god oš…“ Ja sam rekao: „Jel ti, fosilac, moraš najranije ujutro toliko kenjat? Pilaš me po mozgu, čoviče!“ Mama je tati rekla: „A stvarno, jebate, nemoj ditetu dizat tlak! Ako ga je volja ić u školu iće, ako ga nije neće!“ Tata je dignijo dlanove uzrak: „Okej, okej, sve fajn… Nema razloga za nervoziranje…“
Ja sam vrtijo sa glavom i mumao sam. Mama je rekla: „Spremila san ti sendvič za u školu za marendu, mišu! Oni kakvi ti voliš, sa ementalon i gavrilovićkon!“ Ja sam pitao: „Jesi stavila majonezu?“ Mama se nasmjehucnila: „Naravski da san stavila!“ Ja sam rekao: „Aj fala kurcu da si se nečeg sitila!“ Mama je rekla: „Ma di se toga neću sitit! Spremiću ti sendvič u ruksakić da ga ne zaboraviš!“ Ja sam obrusijo: „Ostavi ruksakić na miru!“ Mama je rekla: „Ma mislila san da se ti ne mučiš…“ Ja sam dreknijo: „Ostavi ruksakić na miru, reka san! Jel to oš da mi prčkaš po stvarima?!“ Mama je cijuknila: „Ma kakvi, sine, ma kakvi, bože sačuvaj…“ Tata je njoj rekao: „Stvarno, jebate, nemoj ditetu dizat živce! Samo još fali da mu se počneš pačat u imtimu!“ Mama je dignila ruke: „Okej, okej, sve fajn… Nema razloga za nervoziranje…“
Onda sam ja završijo sa žnjopom. Onda sam rutnijo i dignijo sam se od stola. Onda sam skupijo sendvu sa špahera i stavijo sam je u ruksakić. Onda sam izgibao iz kuće i rekao sam: „Aj bog!“ Mama i tata su dugo sidili za stolom i šutili su. Tata je pušijo duvan i skupljao je ombrve. Mama je zableušila se u praznu čikaru od kave. Tata je uzdahnijo: „Čoviče…“ Mama je uzdahnila: „Čoviče…“ Onda je tata pitao: „A da ti isto zvrcneš Smilju, a?“ Mama je rekla: „Nek prvo dođen malo sebi!“
Poslje je moja mama zvrcnila na mobitel onu učiteljicu Smilju. Uča je pitala: „Kako mogu pomoć?“ Mama je rekla: „Čuj, Smiljo, naš Robi se jutros zaputija u školu sa ruksakićom! A, kako da ti kažen… mi ne znamo šta je u ruksakiću!“ Uča je rekla: „Kako ne znate? Pa valjda su knjige i bilježnice?“ Mama je rekla: „Lako za knjige i bilježnice! Al moga bi bit i, ono, kako da rečen…“ Učiteljica Smilja je uletila: „A znan! Ti misliš da mu je u ruksakiću pištolj šta ga je Dino maznija svom ćaći, pa ga je da Robiju?“ Mama je razjapila usta u mobitel. Onda je ona pitala: „Kako ti to znaš?“ Uča je rekla: „Tako šta me malopri nazvala Dinova mater! Samo ona kaže da Dino možda u ruksakiću ima pištolj šta ga je Robi maznija svom ćaći, pa ga je da Dinu!“
Mama je opet zinila od teškog ošamuta. Ona je pitala: „Otkud joj to, jebate?“ Uča je rekla: „Kaže da joj je rekla Niveskina mater!“ Mama je zaviknila: „Ali moj muž nema pištolj!“ Učiteljica Smilja je rekla: „E znan! Al nema ga ni Dinov ćaća!“ Mama je viknila: „Pa šta to onda znači? Da obojica lažu?“ Uča je rekla: „Naravski da lažu! Robi je bruma Teicu, Dino je bruma Nivesku, a one su obe prodale spiku svojin materama! Tako ti to počne, draga moja…“ Mama je najprvo u izneredu šutila u mobitel. Onda je ona pitala: „Ma šta počne, za gospu blaženu?“ Uča Smilja je rekla: „A čuj, prvo ti krene neka sitna laž! A onda ti se na to nasloni školski sistem, pa nerješena situacija u obitelji, pa teške socijalne prilike, pa uticaj crkve, pa uticaj video igrica, pa nasljeđe rata i poraća, pa porast nasilja i govora mržnje na društvenin mrežama, pa pad povjerenja u imstitucije, pa pad društvenih vrjednosti i obrazovnih standarda, pa nezaposlenost, pa ratna rektorika u javon prostoru, pa okrutno kapitaliptičko tržište, pa sistem partijske podobnosti, pa debil na čelu države, pa porast stope kriminala i bezakonja, pa političko beznađe i korupcija vladajuće klase… i eto ti tragedije!“
Mama je šutila sa raskobečenim očima. Onda je ona viknila: „Kakve tragedije, jebate konj?! Tragedija će bit kad ja dovatin Robija i Dina i skašin in kosti! Di su sad ti mali monstrumi?“ Učiteljica Smilja je rekla: „Evo ih side do mene na zidiću isprid škole! Klibere se od uva do uva!“ Mama je zastenjala: „Pa zašto nan to rade, čoviče božji?“ Uča je rekla: „Kažu da in je dopizdilo svako jutro žicat roditelje da in udrobe baškot u kakao!“
(1300)